Zatišje - treći dio
Tokom noći borbe su u Azićima svedene samo na povremenu razmjenu pješadijske vatre a artiljerija je potpuno ušutjela.
Informacije koje smo imali govorile su da su naše linije stabilne i da imamo kontrolu nad većim dijelom teritorije i nad nekim od značajnijih objekata u širem rejonu Azića.
Iza ponoći došli su momci sa Stupa noseći nam još lanč paketa, feta sireva i hljeba pa smo odmah navalili da jedemo a baš u to vrijeme i K.E. se našao u ovoj kući jer je nešto ranije tražio smjenu.
Bili smo opušteni jer je razvoj situacije to dozvoljavao a čekali smo i da nam stigne onaj hljeb od Milene na koji smo već podugo čekali. Tek oko 3 ili 4 sata poslije ponoći ili skoro pred zoru to se i dogodilo.
Došao je onaj starac i baba, i to po mrklom mraku, noseći dvije ogromne tepsije sa pečenim hljebom u njima.
Starac je samo predao tepsiju i odmah otišao a baba je ušla unutra.
Ja sam zamolio babu da pojede po jedan komad iz svake tepsije prije nego što raja uzmu da jedu, jer nije nikom od njih vjerovati...i tako je i bilo, pošto je baba bez pogovora pojela, momci su ostalo raspodijeliti između sebe .
Baba je rekla da nije mogla prije završiti jer hljeb treba da odstoji pa da se peče itd. a dodala je i je da ima tamo kući još toga da ispeče.
- "Svaka ti čast baba“ govorio sam punih usta dok sam jeo svoj komad tog predobrog domaćeg hljeba kojeg sam još i namazao feta sirom.
- "Tako treba, samo vi kuhajte hljebove i ništa drugo se od vas i ne traži, slagaćemo se mi odlično, vidjećeš“ objašnjavao sam starici koja je već bila prilično opuštena valjda videći da im od nas ne prijeti baš nikakva opasnost.
Posjedila je još malo i onda krenula da ide a ja sam joj rekao da ću nešto poslije svanuća doći tamo do njih da se "nešto dogovorimo“ i da ne brine ništa.
U svanuće je bilo jako mirno, tek poneki metak po trasi pruge bilo je sve što se moglo čuti ili nazvati bilo kakvim borbenim dejstvima. Ljudi su uspjeli odspavati koliko toliko i već u prvo svanuće počeli su izlaziti vani i "ispitivati“ teren.
Ja sam se tad uputio Mileninoj kući opet sa H.O.
Ponovo smo sjeli za sto a Milena nam je napravila kafu.
- "Baš je bila je mirna noć“ rekao sam smijući se i gledajući je ispod oka.
- "Jeste, hvala Bogu, ali nisam ja za to zaslužna, nemam ja načina...“ pokušavala je objasniti nešto što ja nisam želio slušati i prekinuo sam je.
- "Ma nema veze to, ja sam došao da se dogovorimo, sve što me zaista zanima i jedino što mi treba od vas troje jeste hrana, u prvom redu hljeb i to vi uzimate sebi za obavezu, barem toliko možete učiniti za "Alijinu vojsku“.
- "Nema problema, brašna ima i biće hljeba, uradila bih to čak i bez da insistiraš na tome“ odgovorila je.
Moju pažnju privukoše neke kokoške u njenom dvorištutu, koje su tu ispred kuće hodickale naokolo.
- "Ma vidi lijepih koka“ rekoh tek onako, samo da nešto kažem prije nego sam nanišanio.
BUM....jedan metak i kokoš odskoči od zemlje a sa nje odleti podosta perja dok je odskakivala i dalje.
- "Hvataj je O....“ proderah se a on skoči i dohvati kokošku.
Ostale koke negdje šmugnuše ali samo nakratko i ponovo se vratiše...k'o glupe kokoške...doduše ništa pametniji nije bio ni onaj mahniti svinjogojac.
Tu smrtno nastrada još jedna kokoška, znači sad smo imali ukupno dvije.
- "Nemoj ih tako ubijati, bolje ih pohvataj meni svakako ne trebaju“ promrmlja Milena pomalo nezadovoljno.
- "Ma mrsko mi, metak je brži od mene“ odgovorih joj smijući se.
Kad smo se vratili među naše ljude oni su se smijali našim "lovačkim" trofejima ali kad su kokoške otišle u rernu neke peći na drva koja se nalazila u prostoriji koja je bila i kuhinja i trpezarija i kad se počeo širiti miris pečenih koka više im nije bilo smiješno. Momci koji su se vraćali spolja iz "obilaska“ donosili su svašta nešto,neko je iskopao krompira,neko donio tikvu,mrkve,luka itd. iz okolnih vrtova. Neki su donosili i rakiju koju su nalazili u okolnim napuštenim kućama i tu sam morao reagovati.
- "U redu, nije problem, znam da vam ne mogu reći da se kanite toga ali sav alkohol koji pronađete ne smije niko ni okusiti dok smo ovdje, ponesite to kući kad se vratimo ali ovdje nikom nema ni kapi“...rekao sam ustvarai znajući da ne mogu spriječiti ljude da piju.
Svi su uglavnom govorili da im nije ni na kraj pameti piti alkohol dok smo ovdje nego da upravo i imaju namjeru ponijeti nazad pa zatim prodati ili mijenjati na pijaci za nešto drugo...
Ipak ja nisam htio riskirati da se bilo ko "udesi" dok smo na terenu pa sam rekao: “Dobro, sav alkohol predajte meni a ja ću sve to držati zaključano u kupatilu a kad krenemo nazad svako neka uzme svoje“. Tako je i bilo, skupilo se tih dana u kupatilu sigurno preko 100 litara i sve je stajalo zaključano u kupatilu a ključ je bio kod mene.
Taman oko podne tog dosta mirnog dana, dok su se one dvije kokoške pekle u rerni uz podosta krompira, bez ikakve prethodne najave došao nam je u "obilazak“ F.A. komandant 1.bataljona 1.bbr.
Bio je u pratnji dvojice momaka. I naravno krenuli su u pola bijela dana pravo preko pruge...
Nije on imao pojma šta je i koliko rizikovao prelazeći prugu ali mu je postalo nešto jasnije kad je oko njih zapraštalo i kada ih je zasuo onaj pružni kamen dok su se kotrljali niz ovu stranu pružnog nasipa.
I tako su zadihani kao da ih sto vragova goni uletili pravo kod mene jer ih je već neko od ljudi vani usmjerio prema kući u kojoj smo se nalazili.
Bio sam u hodniku i grohotom se smijao njihovom kotrljanju, ludom trku i upadanju u kuću pa je prvi njegov komentar bio: “Pa umalo nas ne pobiše, vidje li ti to!“.
- "Vidjeh brate, pa koji tebe dobar vjetar nanese čak u ove daleke krajeve“ odgovorio sam i dalje se smijući.
Raja su se odmah skupila u hodniku kao da čekaju neki muštuluk, šta li.
Onda je ušao u veliki dnevni boravak jer sam ga onako gestikulacijom uputio tamo.
Ušao je i pozdravio borce i sad mu se već boja vratila u lice pa se i sam počeo smijati obraćajući se ljudima...a većinom je takav bio, ako nije bilo nekih većih problema uvijek je bio sa osmijehom na licu u komunikaciji sa rajom.
Malo se tu provrtio, pitao ljude kako su, treba li im šta i tako, te formalnosti...čuj treba li šta...
- "Ne treba ništa komandante, sve imamo, a de mi reci miriše li tebi nešto ovdje?“.
- "Nešto kao da se se peče, jel'?“ pitao me je zbunjeno.
- "Hajde ovamo“,pozvao sam ga u trpezariju i sjeli smo za veliki sto.
Neko je iz rerne izvadio krompir i meso i stavio na sto.
Izvadio sam u jedan tanjir nešto od toga a ono u tepsiji poslao tamo u ljudima.
- "Bujrum komandante, evo ja tebi pripremio što sam imao a jesi li ti nama išta donio“ pitao sam ga šaljivo.
- "Ma nisam, ali sam zato i došao, da vidim šta se ovdje dešava i da vas pokušamo pogurati koliko možemo“ govorio je valjda djelimično i u ime komandanta brigade.
Počeo je jesti ono iz tanjira a ja sam skočio i rekao: “Sačekaj“.
Brzo sam se vratio sa nešto rakije koju sam mu sipao u čašu a i upitao momke s njim hoće lii oni a što su nevoljko odbili.
Boga mi, nije mu bilo mrsko...pa je pijuckajući i žvačući meso prokomentarisao: “Baš je tebi ovdje dobro, dobro si se snašao“.
- "Ma jok, ja čekao da mi ti i Mujo pošaljete da jedem“ odgovorio sam dosta ozbiljnije i sa više ironije.
- "Reci mi, kakva je to zbrka ovdje, šta se dešava“ upitao je sasvim ozbiljno i sad je razgovor dobio pravi smjer pa sam mu sve ispričao, što sam ustvari cijelo vrijeme jedva čekao da uradim.
- "A gdje je L.M. sad?“ pitao je valjda s namjerom da čuje i njega.
Odgovorio sam da je on nedaleko odavde i da možemo otići do njega a i obići malo naše položaje pa da mu sve to objasnim na terenu.
- "Neka, ne moramo nigdje, dovoljno mi je ovo što si mi rekao...nemam razloga provjeravati bilo šta“ rekao je.
- "Ipak, neka sve ostane ovako,držite ove položaje koje ste sad odredili tako vam je sigurnije a ako bude potrebe za daljim napredovanjem to će vam se već javiti pa da vidimo k'o onda neće ispoštovati to“ govorio je sa nekim čudnim prizvukom koji je meni značio puno, očito se slagao sa mojim mišljenjem ali to nije htio otvoreno reći.
Sjedili smo tako i razgovarali o svemu što se dešavalo i dešava ovdje i u jednom trenutku sam mu pokazao ogromnu livadu i brisani prostor koji se vidio kroz prozor iza njegovih leđa i rekao sam: “Tamo ti je B-3, na kraju ove livade“.
On se nelagodno uzvrpoljio na stolici kad je shvatio da je leđima okrenut ogromnom prozoru koji je bio okrenut otvorenom dijelu na kom su se tih dana vodile najveće borbe.
Izmakao je malo stolicu kao sa strane prozora i gledao u daljinu izvirujući sa pola glave kroz okno.
- "Pa čija je ovo livada, gdje su četnici, mogu li pogoditi sad ovdje nas..“ redao je pitanja jedno za drugim.
Ponovo sam se nasmijao i rekao: “Ma mogu ali neće, to je jedna fina miroljubiva grupa četnika koja ne želi da nas gađa“.
- "Hajde bolan ne zezaj, kakvi fini četnici, čuj neće...doduše ti si dovoljno lud da i misliš da neće“ pričao je sve više uznemiren.
Pokušao sam mu ipak objasniti gdje se četnici nalaze i mislim da sam uspio jer je ubrzo ustao i htio krenuti nazad prema Stupu.
Bilo mu je jasno da četnici imaju pod kontrolom cijeli ovaj brisani prostor koji se nalazi između nas iz 1. bataljona i Bosnae-3. ali da taj prostor isto tako kontrolišemo i mi i da je nemoguće pokušati tim predjelom izvršiti napad na četničke položaje pa zato i pokušavamo ovako sa bokova, B-3 tamo, mi ovamo.
- "Čuvaj ti ovo što si do sad uradio, mislim da je ovo odlično i reci šta ti zaista treba jer mi sad odosmo...“ izgovorio je izlazeći u hodnik.
- "Ne znam ni sam, ovi sa Stupa nam daju hranu a i mi smo se snašli oko toga ali ako hoćeš pošalji nam još municije i ljudi jer ko zna koliko ćemo uopšte biti ovdje i šta se sve može desiti.“ rekao sam više onako proizvoljno nego što sam i sam mogao zaključiti šta nam treba.
Ono što nam je zaista trebalo to naše jedinice nisu imale, nije imao niko u Sarajevu...ni Armija ni MUP a kamoli 1.bbr.
